Arhive kategorije: Ekologija

Kačenje etiketa u Srbiji: Od izdajnika do autošovinista

Kovanica autošovinizam ušla je u masovnu upotrebu, kako u krugovima intelektualnih policajaca na braniku srpstva, tako i kod široke krvožedne publike.

Piše:Tomislav Marković

Pored promaje, Evrope, Zapada, Vatikana, zelene transverzale i ljubičaste sinusoide, najveći neprijatelj velikosrpske narodnjačke inteligencije su autošovinisti. U nekim ranijim vremenima, u zlatno doba Miloševićeve vladavine kad su glave letele kao bundeve, takvi ljudi nazivani su izdajnicima, stranim plaćenicima, izrodima, petom kolonom, domicilnim ništarijama, mondijalistima i sličnim lepim imenima. Sve te etikete i dalje su na snazi, koriste se povremeno, ali ih sve češće zamenjuje popularna kovanica autošovinizam koja je ušla u masovnu upotrebu, kako u krugovima intelektualnih policajaca na braniku srpstva, tako i kod široke krvožedne publike, vazda raspoložene da makar verbalno rastrgne nekog autošovinistu i olakša sebi bol zbog velikih nacionalnih poraza.

Nema tog viđenijeg člana velikosrpskog intelektualnog i književnog klana koji se bar jednom nije obrušio na zle autošoviniste, od uglednih profesora Mila Lompara, Slobodana Antonića i Slobodana Vladušića, preko istoričara Čedomira Antića, Miloša Kovića i Predraga J. Markovića, filozofa Bogoljuba Šijakovića, raznih političara poput Vladimira Đukanovića (koji je ovih dana proslavljao Mladićev ulazak u Srebrenicu), pa sve do mladih nada srpske propasti poput sociologa Nemanje Rajaka, pisca Filipa Grbića ili kritičara Dušana Milijića. Za sve njih, i desetine drugih pripadnika intelektualne elite, autošovinizam je najveće zlo koje je moglo da snađe ionako napaćeni srpski narod, i to na pravdi Boga.

Lovci na narodne neprijatelje, vještice i zle duhove

A šta je zapravo autošovinizam? Jezgrovitu definiciju dao je Predrag J. Marković, zamenik predsednika Socijalističke partije Srbije (SPS), inače zagovornik brisanja granice na Drini: “Autošovinizam se najkraće može definisati kao mržnja prema sopstvenom narodu”.

Kako se ta mržnja ispoljava? Jednostavno, svako ko pomene da je u Srebrenici počinjen genocid, ko priča o Omarskoj, Keratermu, Trnopolju, ko misli da je Sarajevo bilo pod opsadom, svako ko se drzne da kaže kako su srpske snage odgovorne za najstrašnije zločine protiv čovečnosti – taj je čisti autošovinista i mrzitelj svog naroda, odnosno – kako kaže pisac Vladimir Kecmanović – “nacionalni mazohista”. Svako ko je kritički nastrojen prema državi u kojoj živi, svako ko kaže nešto negativno o većinskoj naciji, svako ko misli da je “problem u nama” a ne u svima drugima – taj je autošovinista i samomrzac.

Na ovu temu prave se čak i naučni skupovi, pa je tako u Matici srpskoj održan okrugli sto pod nazivom “Autošovinizam i kosmopolitizam”, gde su se izređali razni policajci srpstva i lovci na narodne neprijatelje, veštice i zle duhove. Njihovi stručni radovi štampani su u Letopisu Matice srpske, pa svako može da pročita njihove umne zaključke i plodove mukotrpnih istraživanja.

Tako Zoran Avramović, član Predsedništva Srpske napredne stranke (SNS) i pritežatelj nebrojenih funkcija, određuje autošovinizam “kao suprotnost patriotizmu”, te upozorava javnost kako se “autošovinisti otvoreno zalažu za preuzimanje svih vrednosti, standarda, ideja koji dolaze sa Zapada”… Umesto da se lepo okrenu primeru autoritarne Rusije, jednopartijske Kine sa nadzorom nad građanima, ili da krenu prosperitetnim putem Severne Koreje.

Nemanja Rajak je popisao i osnovne ideje autošovinizma, pa bi tu, između ostalih, spadala mišljenja da je “Srbija otpočela ratove koji su doveli do razbijanja jugoslovenske socijalističke federalne države”, da “Srbija nije spremna da se suoči sa zločinima počinjenim u tim ratovima i sa svojom nedavnom prošlošću”, te da “tolerisanje govora mržnje i podsticanje agresivnog nacionalizma obeležavaju politički život Srbije”.

Ukratko, autošovinizam se koristi kao sinonim za drugosrbijance, a Druga Srbija je, po definiciji Radomira Konstantinovića, “Srbija koja se nije mirila sa zločinom”. Upravo je ta malobrojna časna Srbija koja odbija da ćuti i negira zločine iz devedesetih, koja se istrajno bori protiv kulture poricanja – na meti branitelja srpske sramote. Takve izrode naši samozvani rodoljubi, poput Slobodana Vladušića, mirno proglašavaju za “bolesnike koji šire virus autošovinizma”.

Kultura, leglo autošovinizma

Branitelji nasleđa Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića jezgro autošovinizma vide u kulturi, poglavito u književnosti. U Filosofiji palanke Radomira Konstantinovića vide “Bibliju srpskog autošovinizma”, za Boru Ćosića kažu da ga “drma groznica autošovinizma”, Svetislava Basaru proglašavaju za “apostola autošovinizma”, a pisce koji su se okupljali oko Kulturno-propagandnog kompleta Beton određuju kao “družinu koja se izruguje svemu srpskom”.

Filip Grbić, dobitnik Nagrade “Miloš Crnjanski”, jasno je odredio najveći problem savremene srpske književnosti: “Naš književni establišment pokušava po svaku cenu da od političke korektnosti i od jednog ratobornog oblika autošovinizma napravi kanon za književno stvaralaštvo kod nas”.

Pomislio bi čovek da tih zloćudnih autošovinista ima na hiljade, da su preuzeli sve kulturne institucije, pa udarili u izdajničku delatnost kako bi Srbima “promenili nacionalnu svest” i oduzeli identitet koji se grčevito drži zločina. Istina je potpuno suprotna, reč je o retkim pojedincima, o zanemarljivoj manjini, dok su vlast, funkcije i institucije kulture upravo u rukama ovih ostrvljenih lovaca na autošoviniste. Ali, borcima za srpsku sabornost i ujedinjenje u zločinačkom nasleđu smeta svaki kritički glas, ma koliko skrajnut bio.

Vatrogasci duha su detektovali ključni problem i markirali neprijatelja protiv kojeg se trenutno bore nejakim rečima, ali čim se steknu povoljni društveno-politički uslovi, preći će se i na konkretniju akciju. U Nemačkoj su bar umeli da se obračunaju sa svojim autošovinistima, pa su njihove knjige 1933. godine spaljivali na lomačama u okviru “akcije protiv nenemačkog duha” kako bi – što reče Jozef Gebels – “raščistili put za nemački način razmišljanja”. Dostupni autori završavali su u logorima, baš kao i nepoćudni pisci u Staljinovom Sovjetskom savezu.

Kako je raskrinkan Domanović

Lako ćemo za te savremene autošoviniste, to je šaka jada koja ionako nema nikakav uticaj na javno mnjenje, ali šta da se radi sa onim silnim autošovinistima čija se dela nahode po bibliotekama vrebajući čitaoce, šepure se u školskoj lektiri, na policama knjižara i stameno stoje u istoriji srpske književnosti? Neke od tih zlobnika koji su pljuvali po Srbiji iz čiste samomržnje čak i prevode na strane jezike, pa onda drugi čitalački narodi stiču potpuno pogrešan utisak o Srbiji i Srbima.

Na takve pojave treba reagovati oštro i beskompromisno, baš kao što su to pre deset godina učinili svesni Srbi koji su u  Kulturnom centru Republike Srbije u Parizu prisustvovali promociji satiričnih pripovedaka Radoja Domanovića u prevodu na francuski jezik. Čim je pročitan odlomak iz Stradije, publika je povikala: “Prevodite ga da bi se govorilo ružno o Srbima!”, “To nije istina!”

Na kraju promocije, prevoditeljici Kristini Šalub prišli su uvređeni rodoljubi i pitali je zašto je baš sada našla da prevodi Radoja Domanovića “koji tako loše piše o Srbiji”, a neki su su se bacili i na tumačenje književnog dela uzvikujući: “Nije Srbija Stradija! NATO je Stradija”.

Naši ljudi su odmah prepoznali srbomrsca i autošovinistu, a prevođenje njegovih pripovedaka na francuski detektovali kao još jednu kariku u beskrajnom lancu zavere čiji je cilj da ocrni Srbe i sve srpsko. Domanović svoju zemlju zaista slika najcrnjim bojama, tu se servilni građani okupljaju da svečano proslave to što je neki političar izlečio kijavicu, noseći transparente sa natpisom “Stradija nam je milija i od svinja”; tu se gostionica ironično zove “Kod mile nam napaćene otadžbine”, patriotizam dokazuje utiskivanjem ropskog žiga na čelo, a idealan politički program sadrži i članove koji zabranjuju građanima da misle. Čist autošovinizam i mržnja prema sopstvenom narodu. I takva dela stavljamo u lektiru, takvim se otrovom naša omladina napaja. Nije ni čudo što čim odrastu pobegnu iz Srbije, umesto da ostanu u zemlji i prvom prilikom poginu za Kosovo.

Mračne duše nazvaše se patrioti

Takve izrode i autošoviniste pod hitno treba izbaciti iz školskih programa i zauvek proterati iz istorije srpske književnosti u daleke sibirske predele.

Nije Domanović usamljen. Ima mnogo takvih zlotvora koji su promakli nedremanom oku specijalnog odreda za otkrivanje autošovinista. Recimo, Miloš Crnjanski. Džaba mu što se u zrelim godinama presaldumio kad je u mladosti pisao defetističku prozu i izdajničke stihove poput ovih iz pesme “Večni sluga”: Otadžbina je pijana ulica,/ a očinstvo prljava strast. Ne samo što udara na majku Srbiju, već otvoreno agituje za belu kugu. Takvoj poeziji nije mesto u Srbiji, već na dalekom severu, u Hiperboreji, među glečerima.

Dnevnik o Čarnojeviću takođe treba izbaciti iz nastavnih programa zbog podrivanja borbene gotovosti, a šustera Proku Naturalova vaskrsnuti, pa ponovo streljati, bez obzira što se njegov pokušaj dezerterstva dobijanjem venerične bolesti odvijao u okviru armade bečkog ćesara. Dezerterstvo je suštinski autošovinistički čin, bez obzira o kojoj se vojsci radi.

Na Rastka Petrovića ne treba habati tastaturu, nije uzalud patrijarh srpski svojevremeno hteo da ga ekskomunicira iz pravoslavne crkve zbog bogohulnih stihova o Hristu, a predratni izdavači odbijali da mu štampaju roman Dan šesti dok ne izbaci defetističke delove, kako svedoči Marko Ristić, još jedan prononsirani autošovinista, uz sve ostale članove nadrealističke grupe. Potonji danas nisu na velikoj ceni, ali i njih treba preventivno odstraniti na hladno i tamno mesto, pre svega zbog izdajničkog internacionalizma i privrženosti komunističkoj ideologiji koja je srpstvu umalo došla glave.

Vladislav Petković Dis ostavio je čist primer autošovinizma u pesmi “Naši dani” u kojoj slika i današnje rodoljube, čitav vek unapred: Od pandura stvorili smo velikaše,/ Dostojanstva podeliše idioti,/ Lopovi nam izrađuju bogataše/ Mračne duše nazvaše se patrioti. Njegove stihove spakovati na prvu lađu, a zatim je torpiljirati.

Čak je i naizgled bezazleni Vojislav Ilić imao neke autošovinističke ispade, kao u pesmi “Srbin u raju” gde Bog Srbinu, koji je upravo dospeo u rajsko naselje, veli da uzme šta mu duša ište, a kad ovaj zatraži novine, razočarani Gospod će ovako: Podajte mu, – reče – a šta drugo znamo? / Ta to jedan Srbin i razume samo.

Nije lako sa klasicima srpske književnosti, kojeg god da otvoriš naiđeš na neki sumnjiv prozni odlomak ili izdajnički stih. Čak i Stevan Sremac, o kojem Stanislav Vinaver piše kako “mrzi duh zapadne kulture”, u romanu Pop Ćira  i pop Spira izvrgava ruglu pravoslavne sveštenike, prikazujući ih kao sklone svakojakim intrigama i opačinama, tu ni srećan kraj ne pomaže.

Klasici autošovinizma

Čak i provereni rodoljubi poput Dragiše Vasića koji je završio u četničkom Centralnom nacionalnom komitetu, ili poput Stanislava Krakova koji je postao nedićevac i uređivao okupacione listove Novo vreme i Obnova – u mladosti su bili teški autošovinisti, a njihova najbolja književna dela udaraju iz svih oružja na patriotizam i sve što je pravom Srbinu sveto. Čitalac Vasićevih priča iz zbirke Utuljena kandila i Krakovljevog romana Krila ostaće zgrožen nad jezivim, verno datim prizorima rata i stradanja, zgađen nad lažnim patriotizmom, konsterniran surovim, naturalističkim slikama s fronta – da će ga obuzeti težak defetizam, pa mu nikad neće pasti na pamet da se priključi nekom ratnom pohodu i pogine za otadžbinu ili postane ratni zločinac, a verovatno bi odbio i vojsku da služi, kad bi postojala vojna obaveza.

Na sumnjive tipove koji su direktno izvrgavali ruglu lažne rodoljube kao što je to učinio Jovan Sterija Popović u Rodoljupcima, ne treba trošiti reči. Što je najgore, Sterija je u svom komadu stvorio i lik stihoklepca Šandora Lepršića koji je duhovni otac svih današnjih vajnih patriota koji se kunu u srpstvo i brane sveto spisateljsko pravo na nacionalistički kič. Ni to mu nije bilo dosta, nego se rugao borbi za nacionalno oslobođenje u pesmi “Godina 1848” ovakvim anacionalnim stihovima: Odozgo natpis stoji: ‘Za narodnost padoše žertve’./ Za čiju narodnost? de, kaž’te što trunete tu!/ Ej, slepoća ljudi što čini, gnjura po mraku,/ I u ludilu svom senku za suštnost hvata. Sve mu je to bilo malo, već je napisao i sopstveni epitaf “Nadgrobije samom sebi” koji svakog čitaoca šalje u neispitane dubine očajanja, čineći ga apsolutno nesposobnim da se bori za srpske interese.

Kojeg god klasika da otvoriš, zapahne te zadah autošovinizma: Ivo Andrić piše revolucionarne Crvene listove, Meša Selimović citira inoverni Kuran, Dušan Vasiljev je gazio u krvi do kolena i nema više snova, Bora Stanković blati srpski narod pišući o običaju da svekar spava sa snahom, Branko Radičević izdajnički peva o Hrvaćanu koji je oduvek bez mane, Jovan Jovanović Zmaj izvrgava ruglu čitav narod u “Jututunskoj narodnoj himni”: Nek narodi našu slavu znadu,/ a nas puste čmavati u hladu,/ al’ i onda nek je straža jaka,/ jera ima sana svakojaka.

Đura Jakšić napada licemerne, razbludne pravoslavne monahe; čak i Gavril Stefanović Venclović u dalekom XVIII veku peva o bedi od svog roda i bedi od lukave braće i lažljivog društva, a peva i o besmislu otimanja za zemaljske posede: Blago je i gospodarstvo/ ovoga vilajeta prehodljivo:/ od jednih k drugim prelazi/ a najponičije je! Nakon pažljivog čitanja Venclovića svaki pošten Srbin i patriota će dići ruke i od borbe za bolji društveni položaj, a kamoli od otimanja tuđe teritorije. Propade zamisao o Velikoj Srbiji dok si rekao “prehodljivost”!

Hvatači sjenki

Nije lako krstaškim ratnicima koji se bore protiv autošovinizma, ako krenu u ozbiljan obračun od srpske književnosti neće ostati ni kamen na kamenu. Što je najgore, moraće da se obračunaju i sa izdajnicima u sopstvenim redovima. Čak i korifeji šovinizma, vrli predvodnici pesničke antibirokratske revolucije imaju svoje autošovinističke ispade.

Recimo, notorni Matija Bećković ima dobru antiratnu pesmu “Dva pilota” o vazduhoplovcima iz zaraćenih vojski koji, što se više odvajaju od zemlje, sve više osećaju međusobnu bliskost, da bi na kraju dezertirali u nebeske visine: A razlozi za ubijanje, države i granice,/ Ostaće dole,/ Na jednoj od osramoćenih zvezda. Šta ako je jedan pilot Srbin, a drugi Hrvat? Propade rat za proširenje srpskih teritorija, jer su avijatičari čitali ranog Bećkovića.

A ono što je Milovan Danojlić u knjizi Dragi moj Petroviću napisao o srpskom narodu, to ni najcrnji autošovinista ne bi pomislio ni u svojim najgorim trenucima razočaranja u naciju i državu.

Ako naši moderni inkvizitori počnu da trebe “bolesnike koji šire virus autošovinizma” i njihova dela, slabo će šta preteći taj veliki narodni odisaj u književnosti. Inkvizitorsku lomaču može da preživi samo banalni nacionalistički kič dobro poznate vrste: Srpsko je nebo plave boje,/ A u njem stanuje srpski Bog,/ Oko njeg’ anđeli srpski stoje/ I dvore Srbina, Boga svog!

Možda bi mračnim dušama koje sebe nazivaju patriotama bilo bolje da ponovo pročitaju neke srpske klasike i malo se zamisle nad sopstvenim jadom i bedom. Recimo, već citirane Sterijine stihove: Ej, slepoća ljudi što čini, gnjura po mraku,/ I u ludilu svom senku za suštnost hvata”. Ili, još bolje, završne stihove Venclovićeve pesme “Hvatanje senke” koji bi im možda pomogli da shvate u čemu im život uludo prolazi: Svakom se tako isto prigađa,/ kano u snu nešto da vidi,/ ili senku donekle motri,/ te je hvata rukom/ da je zaustavi i udrži.// Nije li u tom ljudni lud?/ Niti je što tvrdo ni stojeće!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Zapuštene vrtove pretvorila u RAJSKE BAŠTE

Čila Zorad je Mađarica, koja se prije 19 godina sa suprugom doselila iz Vojvodine u Gornji Vakuf-Uskoplje u potrazi za sezonskim poslom.

Nakon jedne sezone, ova sredina veoma im se svidjela pa su odlučili ostati. Već pet godina bavi se izradom cvjetnih aranžmana i ikebana, uzgaja cvijeće za prodaju te oblikuje žive ograde i grmlje.

S obzirom na to da su javne površine u Gornjem Vakufu-Uskoplju bile zapuštene, a žive ograde “podivljale”, Čili je to prije pet godina veoma zasmetalo, pa je otišla u JKP “Radovina” i tražila dozvolu da ona uredi to područje.

– Pitala sam direktora javnog preduzeća mogu li ja zasaditi cvijeće i oblikovati grmlje i drveće, tražila sam od njega samo da mi obezbijedi sadnice cvijeća, ostalo ću sve sama. Nevoljno je pristao na to, ali kada je vidio kako sam uradila, dao mi je i simboličnu naknadu. Meni je važnije da se ta naknada povećavala, a sada smo potpisali i ugovor o održavanju parkova – kaže Čila.

Dobila državljanstvo

Čila radi na održavanju javnih površina od aprila do septembra, s tim što uređuje i privatna dvorišta po pozivu, zatim priprema cvjetne aranžmane za praznik Svi sveti, pa za Božić, a onda radi pripreme ikebana i cvijeća za Dan žena i vijence za Uskrs.

Tako da ona radi s cvijećem tokom cijele godine i uživa u tom poslu. Svoje slobodno vrijeme uglavnom provodi na njivi, koju joj je crkva dala na korištenje, gdje sada uzgaja krompir, paradajz i ostalo povrće za vlastite potrebe. Po narudžbi radi bukete i aranžmane i mimo praznika.

– Jako mi se sviđa ova sredina, nedavno smo dobili i državljanstvo, želimo ovdje ostati i kupiti kuću. U posao s održavanjem parkova krenula sam iz želje da bude ljepše, nisam očekivala nikakav novac, mada je fino što imam i naknadu za rad. Rado bih održavala još parkova i u drugim opštinama, posebna draž su mi žive ograde, koje uživam oblikovati. Radim i privatno kada me pozovu, nekoliko zapuštenih vrtova pretvorila sam u male rajske bašte – dodaje Čila.

Želi proširiti posao

Čila nam kaže da je u pripremi i njena Fejsbuk stranica, a svi zainteresovani koji žele njene usluge i aranžmane, mogu je kontaktirati putem Fejsbuk profila. Dodaje da bi vrlo rado proširila posao i uzgajala više cvijeća, ali je brine što nema adekvatan prostor, ni vlastitu kuću. Kada jednom kupi kuću, planira napraviti veliki vrt i prostor za uzgoj cvijeća za prodaju.

Avaz

Što kažete na kompostiranje ljudi?

Washington je nedavno postao prva savezna država SAD-a koja je legalizirala kompostiranje ljudi.

Riječ je o mladoj i relativno novoj metodi pokapanja, tj. zbrinjavanja ostataka nakon smrti. Zagovornici te ideje smatraju da će se takvom “prirodnom organskom redukcijom”, po tijelu uštedjeti gotovo tona emisije ugljika, a “tekućom kremacijom” se proizvode tek četvrtina emisije ugljičnog dioksida u odnosu na uobičajenu kremaciju.

Dok je “tekuća kremacija” već dostupna u 8 američkih saveznih država, “organska redukcija” je novost.

Nastala je kao rezultat sedmogodišnjeg istraživanja poduzetnice Katrine Spade i grupe znanstvenika koju je angažirala kako bi dokazala da je zamisao o pretvaranju tijela u gnojivo sigurna i izvediva.

Najprije se tijelo pokojnika stavlja u čelični kontejner pun lucerne, drvene piljevine te slame. Njima se dodaju termofilne bakterije, s povremenim usisavanjem zraka kako bi se smjesa promiješala. Uz trajnu temperaturu od 5 Celzijevih stupnjeva događa se transformacija u tijeku 30 dana.

U slučaju da pokojnik ima neorganske dijelove tijela, poput primjerice umjetnog kuka, oni se skeniraju i recikliraju.

Na kraju procesa, bližnjima se daje zemlja sačinjena od pokojnikovih ostataka. Oni ju mogu koristiti pri sadnji cvijeća, povrća ili drveća.

Za proces je potrebno mjesec dana i proizvede se nešto manje od prostornog metra komposta.

Zasad se Katolička crkva se protivi i “tekućoj kremaciji” i “organskoj redukciji”, uz objašnjenje da zakon time ne poštuje pokojnike.

Proces ljudskog kompostiranja je već legalan u Švedskoj, dok su prirodni ukopi, gdje je pokojnik zakopan bez ili u biorazgradivom lijesu, legalni u Velikoj Britaniji.
Izvor: geek

Jabuke ajdared povučene s tržišta

BANJALUKA – Jabuke ajdared, proizvođača “Ogi voće” Gradiška, povučene su s tržišta BiH jer su rizične po zdravlje posebno djece zbog povišenog nivoa ostataka pesticida, saopštili su juče iz Agencije za sigurnost hrane BiH.

“Utvrđeni nivo ostataka pesticida u proizvodu nije u skladu s odredbama Pravilnika o maksimalno dopuštenim nivoima ostataka pesticida u i na hrani i hrani za životinje biljnog i životinjskog porijekla”, saopšteno je iz Agencije.

Oni kažu da su sve informacije potrebne za utvrđivanje sljedivosti, povlačenje i opoziv proizoda dostavili na dalje postupanje nadležnim inspekcijskim organima.

“U okviru vanredne inspekcijske kontrole Republička uprava za inspekcijske poslove RS zabranila je distributeru promet jabuke ajdared I, II i III klase proizvođača ‘Ogi voće’ d.o.o. Gradiška, te naložila povlačenje isporučene količine jabuka od kupaca. Prema pismenoj izjavi odgovorne osobe distributera, kupci su obaviješteni da su jabuke neispravne i zahtijevan je povrat odmah po saznanju o rezultatima analize”, navedeno je u saopštenju Agencije.

Oni ističu da je inicijalnom procjenom rizika zaključeno da kratkotrajni unos jabuke s utvrđenim ostacima aktivne materije Carbendazim (0,450 mg/kg ± 0,225 mg/kg) predstavlja ozbiljan rizik za zdravlje djece, dok za odraslu populaciju rizik po zdravlje nije ozbiljan. nezavisne novine

Tehnologija i recikliranje: Kako je Tajvan od ostrva smeća postao primjer čistoće

Ukoliko krenete da plovite Bisernom rekom uzvodno iz Hong Konga, stići ćete do industrijskog grada Donguana, gde ćete zateći ono što bi mogla da bude najveća fabrika hartije na svetu, veća od 300 fudbalskih terena.

Njen vlasnik je Devet zmajeva, kompanija za reciklažu koju je pokrenula Žang Jin, poznata i kao Čeung Jan, nekada u Forbsu proglašena najbogatijom ženom na svetu koja je vlastitim trudom stekla to bogatstvo.

Devet zmajeva je – ili je makar bio – najveći uvoznik američke robe po zapremini u Kinu.

Ta roba? Papirni otpad – obično pomešan sa neželjenim smećem. Tona za tonom pakovana je u bale, utovarivana na brodove i prebacivana u Kinu, gde su je radnici ručno sortirali.

To je posao od ključne važnosti: ako je papirni otpad suviše kontaminiran, on ne može da se reciklira.

To je i posao koji je teško uspešno automatizovati. Za njega su neophodni ljudi.

I tako su bogate zemlje počele da otpremaju otpad u zemlje u kojima su radnici dovoljno siromašni da ga sortiraju za nadnice dovoljno niske da može da se ostvari profit.


Od 1980-tih sve donedavno, taj sistem je funkcionisao besprekorno.

Kineska ekonomija u ubrzanom porastu izvozila je mnogo proizvedene robe, a umesto da se brodovi vraćaju prazni, na njih je tovaren otpad koji je Kina mogla da reciklira.

Preduzetnici poput gospođe Jin zaradili su na tome čitavo bogatstvo.

Ali kako se Kina sve više bogatila, vlada je odlučila da ne želi više da bude deponija za odlaganje svetskog smeća.

Ona je 2017. godine najavila politiku Nacionalnog mača, prema kojoj će Kina prihvatati samo lepo sortiran otpad koji ne sadrži više od pola procenta stvari koje ne bi smeo da sadrži. Bila je to velika promena – stopa kontaminacije ranije znala je da bude i do 40 puta veća od toga.

Količina otpada koja se slala u Kinu vrtoglavo je opala.

Vlade i kompanije za reciklažu pokušale su da se prilagode.

Da li da pronađu druge zemlje dovoljno siromašne da prihvate loše sortiran otpad, da povećaju takse kako bi plaćali veće nadnice radnicima da ih bolje sortiraju ili urade nešto treće?

Indonezija je počela da prima više plastičnog otpada iz čitavog sveta otkako je uvedena zabrana u Kini

Postoji razlog zašto mantra „smanji, upotrebi ponovo, recikliraj” ide baš tim redom. Ispiranje i ponovno punjenje staklenih flaša ima više smisla nego ih razbijati i otapati da bi se pravile nove.

Primeri ponovne upotrebe nečega korene vuku još od pre papira, čak od papirusa: stara Grčka nam je podarila reč „palimpsest”, koja bukvalno znači „oriban da bi se ponovo koristio”.

Rimljani su otapali stare bronzane statue da bi izrađivali nove, a pre 1.000 godina Japan je pravio papirne smese kako bi od njih pravio još papira.

Vekovima su ljudi preživljavali tako što su sakupljali otpad, kao što su krpe koje su se prodavale fabrikama hartije.

Ali to su sve pokretale tržišne olakšice: sirovi materijali bili su suviše vredni da bi se bacali.

Ideja da treba da recikliramo zato što je to ispravno znatno je novija.

Uzmite na primer ovaj članak iz časopisa Tajm iz avgusta 1955. godine pod naslovom „Jednokratni život”. Pridev nije pežorativan – on je pohvalan.

„Artikli koji mogu da se bace smanjuju količinu kućnih poslova”, kaže se u njemu.

Nasmejana porodica puni kantu papirnim tanjirima, plastičnim escajgom i drugim predmetima za koje bi nam, tvrdi se u članku, „trebalo 40 sati da ih operemo – osim što sada nijedna domaćica ne mora njima da se bakće”.

Zašto prati posle kuvanja kad možete da koristite tavu „Dispoza-pen” od folije ili jednokratni roštilj, sa sve praktičnim stalkom od azbesta?

A televizijska reklamna kampanja poznata kao „Uplakani Indijanac” pomogla je da se promeni raspoloženje javnosti, makar u Americi.

Prvi put emitovana 1971. godine, ona prikazuje Indijanca kako vesla u kanuu niz reku zagađenu smećem i stoji kraj puta dok iz kola koja prolaze leti kesa s ostacima brze hrane i pada mu pravo pred noge.

„Ljudi pokreću zagađenje”, čuje se glas naratora. „Ljudi mogu da ga zaustave”.

Kampanja „Sačuvajmo Ameriku divnom

Indijanac se okreće u kameru, a niz obraz mu se sliva jedna jedina suza.

Ali reklama nije ono što je izgledala i ne samo zato što se ispostavilo da je glumac druga generacija italijanskih emigranata.

Finansirala ju je organizacija koju su podržavale vodeće kompanije za proizvodnju sokova i ambalaže.

U ono vreme, šeme za povraćaj kaucije bile su dobro razrađene: kupite gazirani sok i dobićete deo gotovine nazad kad vratite flašu. Ovaj model pretpostavlja da je posao proizvođača da omogući olakšice i logistiku za odlaganje otpada.

Uplakani Indijanac je imao drugačiju poruku. Ljudi su odgovorni za vlastiti otpad.

Kaucija je uskoro izašla iz mode. Logistika reciklaže doživljena je kao odgovornost lokalnih vlasti.

Istoričarka Finis Danvej tvrdi da je pretvaranje „velikih sistemskih problema u pitanje individualne odgovornosti” na ovaj način bila loša ideja.

Suština reciklaže postala je manje efikasna akcija, a više pokušaj da se mi osećamo dobro.

To se uklapa u istraživanje bihevioralnih ekonomista sa Univerziteta u Bostonu, koji su otkrili da se ljudi koji znaju da mogu da recikliraju obično ponašaju više rasipnički.

To ne bi bilo bitno kad reciklaža ne bi ništa koštala, ali to, naravno, nije tako.

Ekonomista Majkl Manger tvrdi i da je loša ideja prepustiti odlaganje otpada slobodnom tržištu.

Ako ljudima naplatite onoliko koliko košta da se bezbedno odloži njihovo smeće, vi ih dovodite u iskušenje da ga se rešavaju na ilegalne načine, a to je mnogo gore.


Ali jednom kad počnemo da koristimo takse da bismo subvencionisali odlaganje otpada, rizikujemo da podstičemo ponašanje iz časopisa Tajm – ljudi mogu da priušte bacanje stvari kad društvo snosi troškove.

Kako onda da ih navedemo da recikliraju? Jedno rešenje je moralno ubeđivanje iz reklama o Uplakanom Indijancu.

Ali i to stvara problem, kaže Manger, u eseju za američki ekspertski tim Institut Kejto.

On kaže da prosto treba da uporedimo troškove i korist od recikliranja svake vrste otpada – staklenih flaša, limenki, plastičnih čaša za kafu i tako dalje, sa drugim opcijama.

Dobro osmišljene deponije danas su prilično bezbedne, a možemo da iskoristimo metan koji ispuštaju za proizvodnju struje.

Savremeni način spaljivanja otpada može biti relativno čist izvor energije.

Ako se umesto toga postavimo prema reciklaži kao prema moralnom pitanju, kada treba da se zaustavimo? To nas vraća na enigmu koje je postavila kineska politika Nacionalnog mača.

Stroži program reciklaže olakšao bi sortiranje. Ali deluje kao korak unazad.

Tajvan – nekada nazivan „ostrvom smeća” – danas je poznat po tome što ima jednu od najviših stopa reciklaže na svetu.

Tajvan ima visoku stopu recikliranja – 55 posto

Kako? Postaravši se da je odlaganje otpada „prisutno u svesti javnosti”, rekao je za magazin Smitsonijan Jing-Jing Lai, šef odeljenja za odlaganje otpada tajvanske administracije za zaštitu životne sredine.

Ako mogu oni, zašto ne bi mogli i svi ostali?

Možda su nam potrebni sistemski odgovori: možda zakonodavci mogu da podstaknu nove poslovne modele kao što su šeme sa kaucijama za flaše terale proizvođače da promisle olakšice i logistiku za recikliranje svojih proizvoda.

Mnoge od ovih diskusija vode se pod modernom frazom „kružna ekonomija”, konceptom koji je pomenuo čak i Jing-Jing Lai sa Tajvana.

Ili će nam možda u pomoć priteći tehnologija.

Jedan britanski start-ap kaže da može da pretvori mešanu plastiku – koja je ozloglašena po tome da se teško reciklira – nazad u naftu iz koje je potekla.

Jedan tržni centar u Australiji nedavno je isprobao kantu za smeće koju pokreće veštačka inteligencija i koja oseti šta je stavljeno u nju i onda sortira otpad u skladu s tim.

Najsavremeniji pogoni za sortiranje koriste robote, lasere, magnete i vazdušne turbine da razdvoje različite struje proizvoda za reciklažu.

Ništa od ovoga još ne može da se meri sa razmerama posla koje obave slabo plaćeni radnici u Kini i na drugim mestima – ali možda će se upravo zatvaranje te opcije pokazati kao podsticaj za inovaciju neophodnu industriji.

Autor piše kolumnu za „Ekonomistu na tajnom zadatku” u Fajnenšel tajmsu.
BBC news